Nikola Tesla Books
Duboko u pozadini moga mozga nalazilo se reÅ¡enje, koje meÄutim, joÅ¡ nisam bio u stanju da izrazim. Jedno posle podne (u februaru mesecu 1882 godine V. Nj.), Å¡to mi je i sad živo u uspomeni, Å¡etao sam sa prijateljem (zvao se Sigeti, V. Nj.), u gradskom parku, pa sam deklamovao stihove. U to vreme znao sam napamet Äitave knjige. Jedna od njih bio je Geteov »Faust«. Sunce je zalazilo i ja se setih slavnoga mesta (citirao je bez sumnje u originalu. V. Nj.): Sunce izmiÄe i dan umire Al' ono dalje novi život stvara Ah Å¡to nemam krila, pa da se raÅ¡ire Da za tobom letim iznad zemnog Å¡ara! 16 Lep je to sanak dok sunce odmiÄe Al' telesno krilo lako se ne miÄe Uz laka, Äila duhovna krila. Kad sam te reÄi u inspiraciji izgovorio, pojavila se ideja kao blesak munje i dugo tražena istina bila je u momentu otkrivena. Jednim Å¡tapom crtao sam u pesku planove koje sam Å¡est godina kasnije pokazao na svom predavnju pred AmeriÄkim institutom elektroinženjera, i moj prijatelj razumeo ih je potpuno. Slike koje sam video bile su naroÄito oÅ¡tre, jasne i imale su Ävrstinu kamena ili metala u takovoj meri da sam mu rekao: »Pogledajte ovde moj motor, gledajte kako Äu ga pustiti da se okreÄe u suprotnom pravcu!
